U penziju bez zdravstvenog kartona
NEKAD... Čedomir Petrušić, rudar u penziji
U penziju bez zdravstvenog kartona
Nikada nije bilo lako ali ponosan sam što sam sebi i porodici stvorio pristojne uslove za život u Kostolcu gde sam proveo najlepše godine života. Samo da je zdravlja, sve drugo se lakše i lepše podnosi, reči su Čedomira Petrušića.
Ovogodišnja proslava 6. avgusta, Dana rudara i Privrednog društva „Termoelektrane i kopovi Kostolac“, protiče u znaku obeležavanja velikog jubileja: 140 godina organizovane proizvodnje uglja na ovim prostorima. U želji da bar malo dočaramo vremena rada u jamskim rudnicima, zamolili smo Čedomira Petrušića, rudara u penziji da nam iznese svoja sećanja na taj period.
- Rođen sam 1936. godine u selu Maslovare, opština Kotor Varoš u Bosni, kaže na početku čika Čeda i dodaje: ne moram ni da vam kažem kako se živelo, dovoljno je reći da je nas dece bilo 12-oro. Kako momčić, krenuo sam očevim stopama po šumama i pripremao drva. Životni put odveo me je 1957. godine u rudnik Jelašnicu, kod Niša. Dubina jame i do 300 metara, vrućina nesnosna, sve se radilo ručno. Sledeća životna stanica – Aleksinački rudnici, teški uslovi rada, dubina i do 400 metara. U rudniku Miljevina, kod Foče, nešto lakše. U Srbiju, opet u Aleksinac, vratio sam se zbog dece. Shvatio sam da će samo ako izuče školu, izbeći ono kroz šta sam ja prolazio.
U Kostolac Čedomir Petrušić dolazi 1970. godine u kome ostaje do dana današnjeg.
- Pročitao sam oglas za posao u Kostolcu. Pošto sam ovde imao rodbinu, došao sam prvo da vidim kako sve to izgleda. Odlučili smo se za novu selidbu i evo me i danas ovde. Počeo sam u jami „Ćirikovac“, uslovi rada dobri. Moglo se dobro zaraditi, davali smo sve od sebe i „gurali“ preko norme. Jama je imala široko čelo, u niskopima smo koristili trake. Ništa nam nije bilo teško, radili smo za svoju decu, grad, zemlju... Po zatvaranju jame, prekvalifikovao sam se za ložača, po naređenju. U penziju sam otišao 1986. godine sa stažom od 40 godina, tri meseca i sedam dana, bez dana bolovanja i bez zdravstvenog kartona, kaže čika Čeda i nastavlja: svaka jama u kojoj sam radio je priča za sebe. Ali, bio sam mlad, imao životni cilj i ništa mi nije bilo teško. Čuvali smo jedni druge na poslu, drugarstvo i poverenje bilo je bezgranično. Drugačije se i nije moglo, jer je svaki ulazak u jamu na početku šihte bio kao odlazak u rat: pozdraviš se sa porodicom, radiš koliko, kada i šta se naredi. Kada se sada setim gde sam sve ulazio, kuda se penjao, gde kopao ugalj. Doživeo sam i nekoliko nesreća, pa i pogibija kolega. To su bili posebno teški trenuci, jednostavno se nametne misao da je to moglo i tebi da se desi. Verujem da je to što sam slušao starije kolege i pretpostavljene, pomagao kolegama pomogao i sebi da okončam radni vek bez ozbiljnije povrede.
Čika Čeda Petrušić je danas penzioner, vitalan, aktivan, i kako sam reče, zadovoljan onim što je u životu postigao.
- Po dolasku u Kostolac, bio sam podstanar samo nekoliko meseci pre nego što sam dobio stan. U međuvremenu sam ga zamenio za bolji. Sinovi su završili škole, zasnovali porodice, tu su i unučići...Zdravlje mi još uvek dozvoljava da skromnu penziju dopunim radom kao noćni čuvar u jednom kostolačkom kafiću. Mislim da sam se ovom gradu i društvu odužio za sve što sam dobio. Na poslu sam uvek davao sve od sebe, tu su, kada se sve sabere, i godine dobrovoljnog rada. Dobijao sam i nagrade, pohvale... Da li bi mi životni put bio isti? Verovatno, osim što bih pokušao da završim neku školu, imao bi veći izbor. Ali, moglo je sve biti i gore. I zato, zadovoljan sam, rekao je na kraju čika Čeda. Ispratili smo ga da se malo odmori, pred noćnu šihtu, ali ne u jami kao pre 40 godina.
D. Radojković