Stolar, bravar a pre svega rudar

NEKAD... Dragoslav Žurkić, rudar u penziji

Stolar, bravar a pre svega rudar

Nijednog trenutka niko iz moje porodice nije zažalio što smo se skrasili u Kostolcu. Radio sam naporno, video i prošao svašta, sačuvao se od svih nedaća koje nosi rudarski hleb. Mislim da sam se i društvu pošteno odužio, kaže Dragoslav Žurkić.

 
 Životna priča Dragoslava Žurkića, rudara u penziji, žitelja Kostolca od 1963. godine, slična je pričama mnogih koji su se, trbuhom za kruhom, u jednom trenutku obreli u gradu na Dunavu i u njemu ostali zauvek. I nikada nisu zažalili zbog toga.
 -Moj rodni kraj je okolina Petrovca na Mlavi, tačnije selo Melnica, kaže Dragoslav na početku razgovora i nastavlja: rođen sam 1938. godine i prvi posao kao stolar obavljao u petrovačkoj fabrici nameštaja „Javor“. Firma je sve teže poslovala i odlučio sam da odem. Pokušao sam u Požarevcu ali posla nije bilo. Čuo sam da se traže radnici u Kostolcu. Došao sam, pitao i dobro se sećam, rekli su mi da Komisija o tome odlučuje sredom. Ostavio sam radnu knjižicu i došao u zakazano vreme. Hteo sam da radim u Centralnoj radionici ali mi je ponuđen rad u jami „Stari Kostolac“ gde sam tri godine, do zatvaranja, radio stolarske poslove. Znam da je u to vreme NK radnik u jami imao platu oko 36.000 dinara a ja sam imao i do 50.000 kao zanatlija. Procenio sam da u jami „Ćirikovac“ kao kopač mogu zaraditi i više. Za godinu i po dana dobio sam PK kvalifikaciju i postao kopač od 1967 do zatvaranja jame. Onda sam prešao u „PRIM“ gde sam  do 1991 godine, odnosno do odlaska u penziju, radio na održavanju mehanizacije.
 O radu u jami „Stari Kostolac“ Dragoslav Žurkić nam je pričao sa osmehom na licu.  -Pregrađivali smo hodnike i pravili svu opremu za ručni rudarski alat. Ugalj je tovaren u Jednolančani grabuljar. U ovoj jami ugalj je bio kompaktniji i lakši za otkopavanje nego u jami „Ćirikovac“. Bile su jame Jedan i Dva. Plate smo dobijali na vreme, a skoro svakog 10-og i viškove. Ali se radilo, spremali smo ugalj za Veliki Kostolac od 44 MW, Mali je već zatvoren. Bili smo veoma složni, mnogo se družili, najviše nas je bilo iz okoline, ali je bilo i ljudi iz drugih krajeva Jugoslavije. Dobio sam stan u starokostolačkoj koloniji. Disciplina na poslu stroga, rukovodioci takođe. Ali, bili smo kao familija.
U jami „Ćirikovac“ tražio sam da radim na direktnom otkopavanju uglja, nastavlja priču Dragoslav: Ipak, prvo sam radio napolju i na hodnicima, tu smo imali mašinu „Ruskinju“ sa noževima. Bila je veoma produktivna, napredovali smo po 10-15 metara za šihtu. Tu su radili obučeni rudari, a mi nekvalifikovani radili smo „cimbranje“, obezbeđivanje hodnika. Zatim sam na svoj zahtev počeo da radim kao NK radnik na direktnom otkopavanju uglja. Napredovao sam u poslu jer su pretpostavljeni videli da hoću i znam da radim a to se tada cenilo. Ova jama je bila sa širokim čelom. Imali smo grabuljar „Velenjac“ koji je bi osastavljen od segmenata i njega smo punili ugljem. Dužio sam „šlemer“, alat za kopanje uglja. Kada se sve pripremi, onda se bušio sloj uglja u podnožju pa na metar u visinu. Ugalj je bio rastresit pa smo bušili manje, po 10-ak metara. Dinamitom smo sitnili ugljeni sloj. Posle eksplozije, kada se raziđe dim, proverimo koliko je grabuljar, sastavljen od korita, zapunjen i elektromotorom ga preko reduktora izvlačili preko šapa do drugog hodnika, pa trakama napolje. Ručno smo skupljali ugalj sa strane, ponovo pravili podgradu. Nas nekoliko smo radili po desetak metara. Imali smo kolektivu normu, merništvo je procenjivalo na 15-ak dana. Lična norma uvedena je par godina pred zatvaranje jame. Brojali smo na okvire koji su bili raspoređeni na 1,5 metar. Radili smo puno ali su i plate bile dobre. Ali zarađene jer smo radili i na promaji, telo ledeno, mokro od znoja... A posao je bio takav i mogli smo da opstanemo samo tako što smo jedan drugog štitili i čuvali. I mnogo se poštovali. Beton za moju kuću ručno je pravilo 30-ak kolega, pomagali smo se međusobno. I dan-danas kada sretnem nekoga ko je u to vreme radio samnom, slatko se ispričamo i vrlo često se vratimo na to vreme. Pozdravimo se i ispričamo kao braća. I znam, rekao je na kraju Dragoslav Žurkić, da smo svi ponosni na naš doprinos razvoju ovog energetskog kolektiva i grada.
D. Radojković